Tango

Ne mogu da opišem taj osećaj. Nije lep, svakako. Poput paralize sna, kad vidite ali se ne možete probuditi, pomeriti, pobeći. Poput talasa koji vas preklopi, zalepi za dno i drži dok se davite.

Nije počelo skoro da se dešava, dešavalo se i ranije, ali u poslednje vreme me taj osećaj sve češće posećuje. Poseti me iznenada, kad i ne očekujem, mada ipak krajem uma slutim da će svakog časa izaći iza ugla. Mogu da pokušam da ga ignorišem, mada nije pomagalo kada me zagrli. Nešto poput iznenadne nervoze, strepnje, teške depresije nakon naleta sreće, sve u isto vreme. Telo mi se buni, nema želju za bilo čim, samo da se sklupčam na krevetu na par sati dok sve ne prođe. Da čekam dok sećanja i emocije igraju tango u mom umu.

Potrebna je samo iskra, najmanja emocija, sećanje, pesma, čak i vest ga pokreće… taj osećaj bespomoćnosti koji me guši, taj odvratan osećaj i pomisao da te oči ne pripadaju meni… Trenutak u kom ne znam ko je zver, a ko matador. Trenutak u kome zagrlim samo mrak.  Trenutak u kome…

                                                                                                              …nije ni bitno.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s